Стела Батаља
Институт и Музеј историје науке – Museo Galileo
Фиренца, Италија
Скулптор (Академија лепих уметности у Фиренци). После ангажмана у области плеса и позоришта, окренула се фигуративној уметности са фокусом на тему перспективе и анаморфозе, праћене опсежним проучавањем оптичке дисторзије у скулптури.
Њено размишљање о односу виђеног и објекта, дводимензионалности слике и тродимензионалности скулптуре (2D – 3D) довело је до реализације радова у различитим материјалима, како традиционалним, тако и другим, укључујући видео инсталације. Слику узима као полазну тачку за облик који се, у ритмичком и динамичком смислу, просторно развија . Преовладава идеја о покрету; она се преноси на посматрача који се креће око објекта.
Од велике важности била је њена сарадња са Институтом и Музејом историје науке – Museo Galileo у Фиренци. Заједно са сликаром Ђанијем Миљетом, реализовала је инсталације за многе националне и међународне изложбе (почевши од 2001. године са изложбом У знаку Мазача, Изум перспективе, Фиренца, Галерија Уфици) и радионице на тему односа између сагледаног и приказаног, уметности и науке.
Редовно сарађује са Архитектонским факултетом у Фиренци, у овиру курса Нацртне геометрије. По позиву института за конзервацију и рестаурацију Опифичо деле пјетре дуре (L’Opificio delle Pietre Dure) саветник је за перспективу употребљену на рељефу Донатела на проповедаоници у цркви Сан Лоренцо у Фиренци, као и за примену оптичко-физиолошке перспективе код димензионисања скулптуре „Крилата победа” у Бреши.
Музеј Галилео
www.stellabattaglia.com
Нахо Јамашита
Ишокен/Тајими градски центар за дизајн и керамичке технике
Тајими, Јапан
Нахо Јамашита ради у Исхокен/Тајими градским центром за дизајн и керамичке технике који је основан пре шездесет година, 1959. године. Завршила је основне студије дизајна у занатству и индустрији на Одсеку за дизајн на Универзитету Окајама у Јапану. Њене области специјализације укључују дизајн керамике, обликовање гипса и ливену керамику. У Ишокену, она је на челу одељења и задужена је за међународну размену и развој људских ресурса.
Др Армен Казарјан
Државни институт за студије уметности Министарства културе Руске федерације
Москва, Руска Федерација
Армен Казарјан, доктор историје уметности, директор Истраживачког института за теорију и историју архитектуре и урбанизма (НИИТИАГ), и заменик директора Државног института за уметничке студије, у Москви. Члан Руске академије архитектуре и грађевинских наука, Јерменске академије наука и почасни члан Руске академије уметности. Његова четворотомна студија „Црквена архитектура седмог века у западним земљама: формација и развој традиције“ (Москва, 2012–2013, на руском) је награђена је наградом Europa Nostra (2014) и наградом Торос Тораманијан ( 2016). Тренутно учествује у великој студији архитектуре града Ани, средњовековне престонице Јерменије. Сарађивао је са турским колегама и Светским фондом споменика на пољу документовања и конзервације споменика јерменске архитектуре у источној Турској. Најновије истраживање има за предмет архитектуру јерменских цркава и манастира јужних области данашње Русије, од Крима до Астрахана.
Емануел Бреон
Музеј француских споменика
Париз, Француска
Витез уметности и писма, члан Корифеја Ил-д-Франса, члан Одељења комитета за покретне објекте, От-де-Сен, члан Удружења конзерватора јавних збирки Француске (председник Федерације Одсек Ил-д-Франс у трајању од 3 године), уредник СНДП Ревије, председник Удружења Ар Деко Француске.
Главни кустос баштине и шеф одељења за сликарство Музеја француских споменика у Центру архитектуре и баштине (la Cité de l’Architecture et du Patrimoine), Палата Шајо, Париз. Од априла 2011. директор Националног музеја Оранжерије / Тиљери; од 2008. до 2011. директор општинских музеја Булоњ-Бијанкур; од 1983. до 2008. године: Музеј тридесетих, Музеј баште Пол Ландовски, Атеље Жозеф Бернард, Музеј Пол Белмондо. Оснивач је Музеја тридесетих година отвореног 1998. године. Иницијатор архитектонског путовања тридесетих година у Булоњ-Бијанкур (1985) (Ле Корбизије, Мале-Стеван, Пату, Пере, Форе-Дижарик, Тони Гарније …). Музеј тридесетих добио је Гран При за туризам 2002. и Награду за културу хендикепираних за посебан дочек на знаковном језику. Творац је музеја Пол Белмондо и фигуративне скулптуре двадесетог века, који је отворен је 15. септембра 2010.
Емануел Бреон је награђен Хулевиговом наградом Академије ликовних уметности, Наградом критичара Њујорка за изложбу Рилман, геније Ар Декоа представљеној у Метрополитаен музеју.
Књиге: Claude-Marie, Edouard et Guillaume Dubufe, Portraits d’un siècle d’élégance parisienne: Editions de la Délégation Artistique de la Ville de Paris, 1988; Boulogne-Billancourt, Ville des Temps Modernes: Editions Institut Français d’Architecture, 1992; Juan Gris et les Dimanches de Boulogne: Editions Herscher, 1992; Henry Arnold, sculpteur: Editrente, 1993; Enrico Campagnola, sculpteur: Editrente, 1995; L’Art des Années 30: Editions Somogy, 1997; L’Art des Années 30: Editions France Loisirs, 1998; Paul Belmondo, La Sculpture Sereine: Editions Somogy, 1997; Paul Belmondo, Le Dessin pour Passion: Editions Paris-Musées, 2000; Charles, Pierre et Mathilde Lenoir: Editrente, 2002; Jacques-Emile Ruhlmann, Les Archives: Editions Flammarion, 2001; Henri Delcambre, sculpteur: Editions Somogy, 2006; Gaston Suisse, laqueur Art Déco: Editions Somogy, Paris 2013; L’Ambassade de France à Belgrade, un chef d’œuvre Art Déco: Editions Internationales, Paris 2013; Enrico Campagnola, Editions Somogy, 2016; Paris Art Déco: Editions Somogy, 2017; Robert Humblot: Editions Somogy, 2017; Palais de Chaillot, Palais Art Déco: Editions Mare et Martin, 2018; Pierre Cruèges, décorateur: Editions Somogy 2018; L’Ambassade de France à Ottawa: Editions Internationales, 2018.
Емануел Бреон је аутор бројних изложби међу којима се истиче изложба „1925. кад је Ар деко завео свет” (Quand l’Art Déco séduit le monde), Париз 2013.